Dan počne bez ikakvog znaka. Vrat se pomera slobodno, pogled prati ono što je ispred, ramena stoje mirno. Nema razloga da se taj deo tela proverava. Sve funkcioniše dovoljno dobro da pažnja ide na zadatke.

U prvim satima položaj se zauzme spontano i ostane takav. Sedenje ne smeta. Glava se okreće kada treba. Telo radi ono što mu je poznato.

Kako vreme prolazi, ista pozicija ostaje duže nego što se primećuje. Pogled se vraća na isto mesto, a vrat zadržava odnos prema ramenima i grudima koji je zauzeo ujutru. Sitne promene koje bi inače rasteretile mišiće izostaju jer nema razloga da se naprave. Nema napora. Nema bola. Samo produženo držanje.

Mišići vrata ostaju blago aktivni, ali ne dovoljno da bi poslali jasan signal. Ramena ne preuzimaju deo opterećenja. Disanje ostaje u istom ritmu. Telo ne pravi pauzu, iako miruje.

Negde oko sredine dana pojavi se kratak osećaj da okretanje glave zahteva malo više prostora. Ne dovoljno da bi se zastalo. Samo dovoljno da se primeti — pa zaboravi. Telo se prilagodi i dan nastavi da teče.

Popodne donosi jasniju težinu. Pokret je i dalje moguć, ali kraći. Ramena se uključuju ranije nego ujutru. To nije dramatično. Upravo zato prolazi neprimećeno.

Tek kada dan uspori, razlika postaje jasnija.

U mirovanju se oseti da vrat nije u istom stanju kao na početku dana. Ne kao bol. Više kao osećaj da nešto nije završeno. Pokuša se lagano istezanje. Glava se pomeri levo, pa desno. Očekuje se da će se pokret otvoriti kao ranije.

Ali ne otvori se u potpunosti.

Tu se prvi put pojavljuje svesnost da je tokom dana nešto ostalo zadržano. Ne može se vezati za jedan trenutak. Nema scene koja bi objasnila zašto je vrat sada krutiji nego jutros. Postoji samo osećaj da rasterećenje ne dolazi samo od sebe.

Taj trenutak je važan jer pokazuje razliku između zamora i zadržavanja. Zamor prolazi uz kratak odmor. Zadržavanje ostaje i kada se aktivnosti smanje. Vrat tada ne traži agresivno istezanje, već dozvolu da prestane da drži.

Sutradan jutro često počne bez jasnog bola. To stvara utisak da se ništa značajno nije dogodilo. Ali proces se nastavlja, jer nije bio prepoznat kao proces.

U tom kontekstu masaža ne dolazi kao odgovor na akutnu tegobu. Njena vrednost je u tome što prekida kontinuitet koji je delovao neutralno. Kada se pažnja zadrži na vratu i kada se dozvoli tom delu tela da zaista popusti, razlika postane primetna. Ne kao dramatično olakšanje, već kao tiše, šire kretanje.

Tada se jasnije vidi da zatezanje nije nastalo odjednom. Gradilo se kroz sate u kojima ništa nije izgledalo problematično.

I zato se tako lako ponavlja.