Buđenje ponekad donese informaciju koju nisi tražio. Oči se otvore, svetlo uđe u sobu, telo još miruje. Prvi pokret dolazi bez razmišljanja. Glava krene u stranu, onako kako je kretala bezbroj puta ranije. Tada se primeti da pokret nije isti. Ne zaustavlja ga bol. Zaustavlja ga granica koja se pojavi prerano. Kao da se prostor između glave i ramena tokom noći suzio. Pokret stane pre nego što se očekuje. Glava ostane u poluokretu duže nego što je potrebno. Dah se skrati dok traje to ispitivanje. Ramena ostanu mirna, ali blago uključena. Kao da čekaju da li će biti potrebna pomoć. Drugi pokušaj donosi isti odgovor. Pokret postoji, ali nema širinu na koju si navikao. U tom malom rasponu jasno se oseti razlika između sinoć i jutros. Nije dramatična. Dovoljna je da zadrži pažnju.
Pre nego što se ustane, napravi se još jedan pokušaj. Sporiji. Bez naglog istezanja. Kao da telo traži dozvolu za veći pokret. Granica se ne pomera. Samo postane preciznija nego malopre. U tom zadržavanju nema panike. Ima tihe procene. Obično se vrat ne proverava. Okretanje je svakodnevno i neprimetno. Jutros se meri kroz osećaj dokle ide bez zadrške. Dah ostaje plitak dok traje merenje. Pogled je usmeren u prazno. Kao da dan još nije stigao do tog dela tela.
Ustajanje ne menja stanje odmah. Stopala dodirnu pod. Telo se uspravi. Ruke rade ono što treba. Pogled prati jutarnje radnje bez zastoja. Samo se okretanje glave prilagođava novoj granici. Kada treba pogledati u stranu, uključi se i trup. Pokret se raspodeli da bi se izbegla ta tačka koja zadržava. To deluje praktično. Ne privlači pažnju spolja. U ogledalu se ne vidi ništa neobično. Držanje izgleda isto kao i juče. Samo je unutrašnji osećaj drugačiji. Kao da se deo tela probudio sporije od ostatka.
Tokom prvih sati dana pomisao ode ka jastuku ili položaju tokom spavanja. Možda je ruka ostala pod glavom. Možda je jastuk bio previsok. Nema slike koja to potvrđuje. Postoji samo činjenica da je pokret kraći nego što je bio. Kako sati prolaze, toplota kretanja polako širi prostor. Vrat popusti dovoljno da se ne proverava na svakom koraku. Granica se pomeri, ali ne nestane potpuno. Krutost se povuče u pozadinu dana. Prestane da bude prva misao. Ostane kao tiha rezerva u pokretu.
U mirnijem trenutku postane jasnije da stanje nije nastalo u tom jutru. Noć ga je samo učinila vidljivim. Tokom prethodnog dana, dok je telo radilo, nešto je ostajalo blago zategnuto bez izraženog signala. Nije tražilo pažnju. Nije ograničavalo pokret dovoljno da bi se zastalo. U krevetu nema zadataka koji odvlače pažnju. Nema ekrana, nema brzih promena položaja. Tu se razlika oseti odmah, bez objašnjenja.
Sledećeg jutra pažnja ide prvo ka vratu. Pre nego što se dan zaista pokrene, glava se lagano pomeri levo, pa desno. Provera postane deo buđenja. Nekad je pokret slobodan i bez zadrške. Nekad se ista granica ponovi. Razlika se primeti pre nego što telo ustane. Buđenje tada ne počinje samo otvaranjem očiju. Počinje merenjem pokreta.
